Priča iz: knjige “Izvor stalnih prihoda-Burk Hedžis

ŽELITE LI DA BUDETE VEDRONOŠA ILI GRADITELJ CEVOVODA ???

Kofacevi

Godina 1801, dolina u srednjoj Italiji

Jednom davno, dva mlada ambiciozna pobratima, Pablo i Bruno, živeli su zajedno u malom italijanskom selu.

Pobratimi su bili najbolji prijatelji.

Neprestano su pričali kako će jednoga dana, na neki način, postati najbogatiji ljudi u selu. Obojica su bili bistri momci i dobri radnici. Sve što im je bilo potrebno – bila je prilika.Jednog dana prilika im se pružila. Seoske vlasti su odlučile da unajme dva čoveka koji će nositi vodu iz reke do cisterne na seoskom trgu. Posao su dobili Pablo i Bruno. Svaki mladić je zgrabio dve kofe i krenuo na reku. Do kraja dana napunili su seosku cisternu do vrha. Seoski starešina im je plaćao po svakoj donešenoj kofi vode.

„Ostvario nam se san!“, povikao je Bruno. „Ne mogu da verujem koliko imamo sreće.“

Međutim, Pablo nije bio toliko zadovoljan, Bolela su ga leđa a ruke su mu bile pune žuljeva od nošenja teških kofa. Mučilo ga je što će sledećeg jutra morati ponovo da ustane i krene na posao. Zakleo se da će smisliti bolji način prenošenja vode od reke do sela.

„Bruno, imam plan“, rekao je Pablo sledećeg jutra dok su uzimali kofe i kretali ka reci. „Umesto da vučemo kofe po ceo dan za male pare, hajde da izgradimo cevovod od reke do sela.“

Bruno se iznenada zaustavio… „Cevovod! Ko je još čuo za tako nešto“, povikao je. „Imamo sjajan posao, Pablo. Mogu da donesem sto kofa dnevno. Za novčić po kofi, to je talir na dan! Obogatiću se! Do kraja nedelje, moći ću da kupim par novih cipela. Do kraja meseca, kravu. Za šest meseci mogu da izgradim novu kuću. Imamo najbolji posao u selu. Imamo slobodne vikende i dve nedelje plaćenog godišnjeg odmora. Doživotno smo osigurani! Ne dosađuj mi sa tim tvojim cevovodom.“

Međutim, Pablo se nije dao tako lako obeshrabriti. Strpljivo je svom najboljem prijatelju objasnio plan s cevovodom. Pablo bi deo dana nosio kofe, a ostatak dana i vikende provodio bi gradeći cevovod. Znao je da će kopanje kanala kroz kamenito tlo biti težak zadatak. A s obzirom da je bio plaćen po kofi donešene vode, znao je i da će mu u prvo vreme zarada biti manja. Isto tako, znao je da će mu biti potrebna jedna godina, možda i dve, pre nego što se njegov trud počne naveliko isplaćivati.Ali Pablo je verovao u svoj san i bacio se na posao.

Bruno i ostatak sela počeli su da ismejavaju Pabla, tako što su ga nazvali „Pablo, graditelj cevovoda“. Bruno, koji je zarađivao gotovo dvostruko više od Pabla, razmetao se trošenjem novca. Kupio je magarca s kožnim sedlom i držao ga privezanog ispred svoje nove kuće. Kupovao je raskošnu odeću i skupo plaćao večere u restoranu. Seljaci su ga zvali Gospodin Bruno, veselili se kada bi plaćao piće u krčmi i glasno se smejali njegovim šalama.

Dok je Bruno svake večeri i vikendom ležao u ležaljci, Pablo je postavljao cevovod. Prvih nekoliko meseci nije bilo vidljivih rezultata. Posao je bio težek – teži čak i od Bruninog, jer Pablo je radio i prekovremeno i vikendima.Ali, Pablo se podsećao da se sutrašnji snovi ispunjavaju na današnjim odricanjima. Dan za danom, kopao je metar po metar.„Jedan po jedan, rezultat je vredan“, pevušio je dok je pijukom razbijao kamen. Centimetri su se pretvarali u metre, metri u dekametre, dekametri u hektometre, sve dok cevovod nije bio gotov.

„Kratkoročni napor je dugoročni dobitak“, podsećao se kada bi teturajući od umora ulazio u svoju skromnu kućicu na kraju još jednog radnog dana. Merio je svoj uspeh postavljajući ciljeve i izvršavajući ih, znajući da će s vremenom rezultati daleko nadmašiti njegove napore.

„Drži cilj pred očima“, stalno je ponavljao dok je tonuo u san praćen zvukovima smeha iz obližnje seoske krčme.

„Drži cilj pred očima…

Dani su se pretvarali u mesece. Jednoga dana Pablo je shvatio da je njegov cevovod napola završen, što je značilo da je trebalo preći upola manji put da bi svoje kofe napunio vodom! Dodatno vreme je upotrebio da užurbano radi na završavanju cevovoda. Dan završetka cevovoda sve više se približavao.Dok je prekidao rad da bi se odmorio, posmatrao je svog dobrog prijatelja Bruna kako vuče svoje kofe s vodom. Brunina ramena su bila pognutija nego ikada. Bio je bolno pogrbljen, koračao je koracima usporenim svakodnevnih naporima. Bio je ljut i turoban, mrzeći što je osuđen na to da nosi kofe dan za danom do kraja života.

Bruno je sve manje vremena provodio u ležaljci, a sve više u krčmi. Kada su gosti krčme videli kako dolazi Bruno, počeli bi šaptati: „Evo Bruna, vedronoše“ i smejali bi se kada bi seoski pijanac počeo da imitira kao Bruno pogrbljeno hoda vukući noge. Bruno više nije svima plaćao piće ili pričao viceve, već je radije sedeo sam u mračnom kutku krčme, okružen praznim flašama.

Konačno, Pablov veliki dan je došao – cevovod je bio završen! Meštani sela su se okupili kada je voda šiknula iz cevovoda u seosku cisternu!

Kada je selo dobilo stalan dotok sveže vode, ljudi iz okoline su se doseljavali i selo je raslo i napredovalo.

Kada je završen cevovod, Pablo više nije morao da nosi kofe s vodom. Voda je tekla – radio on ili ne. Tekla je dok je jeo. Tekla je dok je spavao. Tekla je vikendima dok se zabavljao. Što je više vode teklo u selu, to je više novca teko u Pablove džepove!

Pablo, graditelj cevovoda, postao je Pablo čarobnjak. Političari su ga slavili zbog njegove dalekovidosti i molili ga da se kandiduje za gradonačelnika. Međutim, Pablo je znao da ono što je postigao nije bilo čudo, nego samo prva stepenica prema ostvarenju velikog, velikog sna. Pablo je imao planove koji su dosezali daleko izvan njegovog sela.

Pablo je planirao da izgradi cevovode po celo svetu!

Cevovod je Bruna izbacio iz posla a Pabla je bolelo što vidi starog prijatelja kako u krčmi moljaka da mu neko plati piće. Stoga je dogovorio sastanak s Brunom.

„Bruno, došao sam da te zamolim za pomoć. “ Bruno je ispravio svoja pognuta ramena a tamne oči su mu se stisnule. „Nemoj mi se rugati“, zasiktao je.

„Nisam došao kod tebe da likujem“, odgovorio je Pablo. „Došao sam da ti ponudim dobru poslovnu priliku. Trebalo mi je više od dve godine da završim prvi cevovod. Mnogo sam naučio tokom te dve godine! Sada znam koje alate da koristim. Gde da kopam. Kako da polažem cevi. Tokom obavljanja posla vodio sam beleške i razvio sistem koji će mi omogućiti da izgradim drugi cevovod mnogo lakše i brže nego prvi.. I treći… I četvrti. Mogao bih sam da izgradim cevovod za godinu dana. Ali to nebi bio najbolji  način da iskoristim vreme.Ono što nameravam, je da naučim tebe kako se gradi cevovod, a tada bi ti naučio druge, oni bi podučavali dalje sve dok do svakog sela u okolini ne bude postojao cevovod, pa do svakog sela u zemlji…I na kraju, do svakog sela u svetu! „Zamisli samo“, nastavio je Pablo,  „mogli bismo dobiti mali procenat od svakog litra vode koja prolazi kroz te cevi. Što više vode prođe kroz cevi, više će novca teći u naše džepove. Cevovod, koji sam izgradio, nije ispunjenje mog sna. To je samo početak!“

Bruno je konačno shvatio celokupni plan. Nasmešio se i ispružio žuljevitu ruku svom dragom prijatelju. Rukovali su se i zagrlili, kao davno izgubljeni prijatelji.

Godine su prošle. Pablo i Bruno odavno su se povukli u zasluženu penziju. Njihov svetski raširen posao sa cevovodima i dalje je donosio milione dolara na njihove bankovne račune. 
Ponekad bi putujući nailazili na mladiće koji su nosili kofe s vodom. Prijatelji iz detinjstva zaustavili bi se i ispričali tim mladim ljudima svoju priču i ponudili pomomć pri izgradnji njihovog cevovoda. Nekolicina bi poslušala i ugrabila priliku za pokretanje posla s cevovodima. Ali, nažalost, većina vedronoša žurno bi odbacila svaku pomisao o cevovodu. Pablo i Bruno svaki put su slušali iste izgovore.

„Nemam vremena.“
„Prijatelj mi je rekao da njegov prijatelj zna čoveka koji je pokušao da izgradi cevovod ali nije uspeo.“
„Samo oni koji rano uđu u posao zarade na cevovodima.“
„Nosio sam kofe celog života. Držaću se onoga što znam.“
„Znam ljude koji su izgubili novac u prevari s cevovodima. Neću da se isto dogodi i meni.“

Leave a Reply